Finska, bele noći u Helsinkiju, I deo

Šta je to tako tajanstveno u tim severnim zemljama, koje nam na karti deluju tako daleko i odvojeno, na nekom velikom poluostrvu koje se nadvija nad celom Evropom i ogromno Baltičko more kao da zatvara u jezero i stoji tamo kao neki štit od hladnoće koja vlada na severnom polu?

Takve su ih u našim mislima urezale priče o dalekom, dalekom selu okovanom snegom u kojem živi čuveni Deda Mraz, njegovi irvasi i komšije Eskimi, koji moraju da razbijaju led da bi došli do sveže ribe.  Te slike nam se tako urežu u sećanje od detinjstva i stvaraju u nama predrasude koje nosimo sa sobom kroz život, sve dok nas on, nekim sticajem okolnosti, ne pošalje tamo da se sami uverimo u situaciju, tamo…

Bio je topao junski dan kada smo krenuli na ovo putovanje ka Finskoj, o kojoj smo znali samo ono što smo negde pročitali ili videli na televiziji, Nokia, Mika Hakinen itd.  Mislim da niko iz naše grupice nije nikada pre bio u toj zemlji.

Sve je počelo savršeno, čekiranje na beogradskom aerodromu, let do Beča smešnim malim JAT-ovim ATR-om, čiji propeleri na krilima toliko bučno rade, da se vibracije savršeno osećaju i na sedištima, pa imate utisak da ste na nekoj spravi za mršavljenje koja radi po principu dubinske masaže, zatim stampedo na aerodromu u Beču, gde smo imali nešto manje od pola sata da prođemo kolonu na pasoškoj kontroli, pronađemo svoj gejt, ukrcamo se na autobus i sednemo u drugi avion.  Kada smo tako zajapureni od trčanja, konačno pronašli gejt, tamo nas je, srećom, dočekao poslednji poziv i autobus na kom je pisalo “Helsinki”. Čekali su nas.

Kada smo konačno stigli na cilj, na aerodromu je vladao neverovatan mir, nešto potpuno neočekivano za nas koji smo navikli na  frku, galamu i probijanje kroz gužve na takvim mestima. Svi su u tišini i bez ikakve žurbe uzimali svoje kofere sa pokretne trake i nestajali svako u svom pravcu. Nas je čekao naš vodič. Sitna, niska, kratko ošišana Finkinja, gotovo pola žena, pola muškarac, sa stajlingom koji me je odmah podsetio na činjenicu da na severu vlada pomama za hevi-metal muzikom i oblačenjem u tom stilu. Međutim, pokazalo se da je bila veoma prijatna, vesela i predusretljiva, odlično je govorila Engleski, kao i svi malo obrazovaniji Skandinavci, i proveli smo sa njom par zaista prijatnih dana, istina oblačnih, letnjih dana.

Na parkingu  aerodroma sam, valjda po “profesionalnoj deformaciji”, odmah primetila da su svi autobusi potpuno isti, oker žuti, potpuno novi, sa logom iste kompanije. Bilo ih je tamo barem dvadesetak. Monopol??

Taj isti oker žuti autobus nas je odveo pred hotel, koji gleda na jedan od centralnih gradskih trgova, koji je toliko mali i skroman, okružen većinom modernim, sivim zgradama od kojih je jedna tržni centar, a ostale su hoteli i poslovne zgrade. Sve u svemu, ništa glamurozno, ništa pompezno, čak toliko skromno da mi je prosto bilo neverovatno kako ljudi sa tako visokim životnim standardom mogu tako skromno da žive. Verovatno se baš u samom pitanju nalazi i odgovor, mogla sam zaključiti.

Popodne smo započeli razgledanje grada, od kog bih izdvojila posetu Luteranskoj katedrali Tuomiokirkko, na zaista prelepom trgu Senata sa impozantnim stepeništem, koje sa tog trga vode do glavnog ulaza u katedralu. Na sredini trga je spomenik ruskom caru Aleksandru II, koji podseća na vreme kada je ovo bio deo njihove carevine. Kasnije sam na nekoliko muzičkih spotova prepoznala baš taj trg i to stepenište po kojem glumci trče i povezala to sa pričom da se sve veći broj pesama i spotova za trenutno aktuelne hitove sa MTV-a produciraju baš u Skandinavskim zemljama.

Hram koji smo potom posetili je na mene ostavio najjači utisak, to je Tempeliaukio kirkko, hram ukopan pod zemlju poput atomskog skloništa, u sred stambene četvrti, okružen zgradama i potpuno neupadljiv. Betonski ulaz me je podsetio na neku nedovršenu podzemnu građevinu, ali čim smo ušli, mišljenje mi se potpuno promenilo.  Nisam sigurna u čemu je zapravo stvar, ali mir koji vas obuzme i tiha, diskretna i neopisivo prijatna muzika, svetlost koja dolazi od gore, umesto bočno, kao u ostalim crkvama, stvaraju tako hipnotišuću atmosferu, da se doživljaj jednostavno ne može opisati niti zaboraviti. Hram je bio pun turista, ali jednostavno nisam mogla da čujem niti jedan zvuk osim one divne muzike, ljudi kao da su lebdeli okolo, nisam mogla čuti ničije korake niti bilo kakve zvukove i nisam bila jedina koja je imala takav utisak. Ovaj hram se nikako netreba zaobići ako jednom budete u Helsinkiju.

Obilazak nam se nastavio obalama Baltičkog mora kroz predivne zelene predele netaknute prirode u sred grada, do parka sa spomenikom Sibelijusu, najpoznatijem finskom kompozitoru. Nesvakidašnji je prizor grdosije od lima izbušenog i savijenog u cevi širine taman tolike da čovek može da zavuče glavu unutra i proizvodi glasom svakakve zvukove, zavarenih jedna uz drugu, tako da iz daleka podseća na orgulje. Originalno nema šta, pogotovo zato što je autor ovog dela ženska osoba, koja je vredno radila na njemu nekoliko godina.

Bilo je već kasno kada smo pogledali na sat, ali je još uvek bio dan, samo blagi sumrak negde oko 10-11 uveče, kao kada je kod nas 7 ili 8. Bilo je to prvo veče u mom životu da mrak uopšte nije ni pao. Čuvene „bele noći“. Fantastično iskustvo, stvara osećaj da imate svo vreme ovog sveta. Da bi ste zaspali, morate dobro navući tamne zavese koje ovde postoje u svakoj spavaćoj sobi i dobro paziti da ne ostane neka otkrivena rupica kroz koju može da uđe svetlost.

Narednog jutra smo prošetali do pijačnog trga u gradskoj luci, na kom vlada prava pijačna atmosfera. Tezge sa svežom ribom na sve strane, povrće, voće, suveniri, sve na jednom mestu i u vazduhu omamljivi miris svežih grilovanih škampi iz Severnog mora i prepuni mali restorančići oko trga. Mislim da je bila subota, jer je delovalo kao da se ceo grad spustio na obalu. Tu smo se ukrcali na turistički brod i otisnuli ka tvrđavi na ostrvu Suomenlinna. Tokom petnaestominutne vožnje smo videli puno malih ostrva sa predivnim crveno-belim kućicama i svetionicima, prava Skandinavija!  Suomenlina je velika tvrđava, podigli su je Šveđani 1748. da bi sa nje branili grad od ruskih brodova. Sjajno je očuvana i poseduje moderan muzejski kompleks i lepe staze za šetnju po ostrvu. Po povratku u luku smo obišli veliki Pravoslavni hram, Uspensku crkvu, koja svojom veličinom i crvenom bojom dominira na gradskoj obali.

Nakon ovog izleta, prošetali smo promenadom koja spaja luku I centar rada I ručali u restoranu Zetor. Zetor je, inače. Poznata finska fabrika traktora I ovaj neobični restoran je po njoj dobio ime, jer su neki vrlo kreativni ljudi uspeli da spoje nespoivo,  traktore I restoranske stolove. Svratite ovde, barem da se slikate!

Večernji izlazak po “belom danu” je opet nešto što samo na severu možete doživeti. Kafići i klubovi su puni sveta, ali na nekoliko mesta smo primetili nešto što nam tokom celog boravka u Finskoj nije bilo jasno, muzika je gotovo svuda toliko tiha da je jedva čujete, a na nekim mestima je uopšte ni nema. Gosti pijuckaju vino ili pivo, tiho ćaskaju, ne smetaju jedni drugima, odlaze, dolaze, a jedva da ih primetite, i naravno, niko ne puši.

U nekim mračnim podrumima po gradu  sigurno negde tutnji hevi- metal, i mladi Finci  mlataraju dugim kosama kao da protestuju protiv tog tihog i povučenog života, ali ovog puta nije bila situacija da idemo na takva mesta, pa to ostavljam za neki drugi put. Još jedna svetla noć u kojoj se treba dobro zamračiti I zamisliti da idete na popodnevnu dremku je bila pred nama, pa smo se vratili u hotel da odmorimo pred sutrašnji nastavak putovanja na sever, ka Jezerskoj oblasti…