Buđenje tokom belih noći se za razliku od odlaska na spavanje ne razlikuje mnogo od naših buđenja, osim što imate utisak da ste malo odspavali popodne i nastavljate dalje, a imate ceo dan pred sobom, u stvari imate puno dugih dana pred sobom…
Sunčano jutro u Helsinkiju i polazak ka severu u neke nepoznate krajeve mora u vama da izazove dozu uzbuđenja. U grupi je vladalo dobro raspoloženje i nakon dva dana provedena u Helsinkiju, što nam je bilo sasvim dovoljno, krenuli smo dalje.
Prva stanica je romantični gradić Porvoo, 50km istočno od Helsinkija.
Ovo je za Finsku istoriju jako važno mesto, to je u srednjem veku bio trgovački centar i luka, preko koje su drvo, tkanine, puter, riba i katran izvoženi u srednju Evropu, a uvožena so. Gradić je brzo postao moćan i jak, od ruskog cara dobija status slobodnog grada, postaje kolevka finske kulture i obrazovanja, otvara se prva biblioteka u Finskoj i ovde nastaju prve borbe za formiranje samostalne finske države.
Pored crkve iz 14. veka koja je podignuta na najvišljoj tački u gradu i potpuno dominira, glavna turistička atrakcija grada je rodna kuća finskog pesnika, Johana Ludviga Runenberga. Kuća je potpuno očuvana u originalnom izgledu, sa svim nameštajem, posuđem i pokućstvom, tako da vas zaista vraća vekovima u nazad. Ono što sam tamo prvi put videla, su toliko kratki kreveti, da bi u njima teško spavalo i petogodišnje dete. Kustos muzeja nam je objasnila da se ti kreveti zapravo razvlače po dužini, kako nekada nisu imali dušeke kakve mi poznajemo, i da se preko dana drže uvučeni radi uštede na prostoru.
Šetnja glavnom ulicom je zaista pravi romantični doživljaj, a u prodavnicama u poprečnim ulicama, videli smo jako zanimljeve suvenire, toliko maštovite i originalne, prava dela najlepše primenjene umetnosti, ali ne za naš džep.
Ukrcali smo se u autobus i krenuli dalje ka severu, kroz Jezersku oblast. Gotovo da u svakom momentu, barem sa jedne strane puta vidite vodu, sve dok u jednom trenutku ne bude voda sa svake strane puta. Skoro dopire do asfalta, i tako nekoliko kilometara. Zeleno-plavi pejzaž, na svakih nekoliko kilometara razbijaju žuto-crveni saobraćajni znaci upozorenja, sa slikom irvasa. To se naravno, obavezno mora slikati.
Putovanje se odužilo, ali konačno smo stigli na našu sledeću destinaciju, to je gradić Savonlina. Bilo je kasno, ali Bele noći su činile svoje, bilo je potpuno svetlo, mada bez sunca, kao po oblačnom danu. Malo, mirno mesto na obali jezera, sa turističkom lukom i gotovo bez prolaznika na ulici. Tamo kao da je vreme stalo. Jedini ljudi koje smo videli bili su radnici našeg hotela s pogledom na jezero. Ujutro smo imali organizovan obilazak srednjevekovne tvrđave Olavinlinna. To je stvarno vredelo ranog ustajanja! Tvrđava je sjajna, a za one koji vole srednjevekovnu arhitekturu kao ja, još i više od toga. Uz pomoć ljubaznog vodiča, obišli smo je uzduž i popreko, zavirili u svaki njen kutak. Ono što nam je ostavilo najjači utisak je srednjevekovni toalet. U ispupčenju na jednoj od kula na samom vrhu dvorca, nalazi se nešto vrlo slično našem „poljskom“ wc-u, samo što je pogled kroz rupu u drvetu nešto sasvim neočekivano i neviđeno – litica i talasi jezera! Prava milina! Sigurna sam da njima nisu bili potrebni osveživači za toalete, problema sa svežinom ovde nije moglo biti.
Za ovu tvrđavu vezana je legenda po kojoj je mlada devojka bila živa zazidana u zidine po kazni za izdaju. Na tom mestu je, kako legenda kaže, kasnije izraslo drvo, koje je cvetalo belim cvetom sa crvenim bobicama. Belina cveća je prepričavana kao simbol devojčine nevinosti, a bobice su predstavljele njenu mladu krv…
Tvrđava je dobila ime po Svetom Olafu, podignuta je 1475g. na malom ostrvu, prvo kao Švedsko strateško utvršenje, a potom su je osvojili Rusi. Danas se koristi kao muzej i koncertni prostor, za šta je potpuno tehnički opremljena i svake godine je domaćin festivala Opere.
Nakon obilaska tvrđave, ukrcali smo se na turistički brod i krenuli na krstarenje jezerom. Da nije bilo tako tmurno i da nije pala kiša, ovo je moglo biti jedno od lepših krstarenja na kojima sam bila. Treba videti te male, šarene vikendice bogatih, a opet skromnih Finaca, ušuškanih u zelenilo šume, koja se spušta nad samu vodu. Sve jedna slađa od druge..
Sledeća tačka i stanica na našem putovanju je Imatra. Veoma malo mestašce pred samom granicom sa Rusijom, podignuto pored brane na reci Vouksi. Mesto je poznato kao nekadašnji turistički centar popularan među bogatom ruskom gospodom, koja je ovde dolazila iz Sankt Petersburga da uživa u prirodi i šumu vodopada. Imali smo sreću da noćimo baš u hotelu u kom su i oni noćili. Mislim da je to najlepši i najzanimljiviji hotel u kom sam ikada bila. Nešto potpuno drugačije!
Cela unutrašnjost hotelske zgrade je oslikana, drvenarija i velko stepenište izrezbareno. U prizemlju je „soba za pušenje“, iako u njoj sada nije dozvoljeno pušiti, to je prostorija na koju je hotel najviše ponosan. Pored biblioteke, koja zauzima ceo jedan zid te prostorije, tu su i lovački trofeji, stare puške, slike i fotografije iz istorije ovog zdanja. Gosti se mogu odmarati u udobnim kožnim foteljama.
Trpezarija je prostrana i svetla, potpuno oslikana, ali ne previše šarena. Zid koji je okrenut ka reci je sav u prozorima, svodovi su visoki, a stubovi tanki i izrezbareni. Postoji i nekoliko manjih, intimnih trpezarija. Jedna manja, verovatno za VIP goste, odvojena je vratima i ima nekoliko stepenika, ima pravi okrugli sto, sa masivnim starim stolicama sa visokim naslonima. Ovde nije teško zamisliti vitezove na večeri, a ni njihove dame sa širokim haljinama i bujnim grudima… I za ovo mesto je vezana legenda, naime, u jednoj sobi na četrvtom spratu živi duh „Žene u sivom“, koji šeta hodnicima..Navodno su gosti prepričavali susrete s njom, ali i neki od zaposlenih. Po legendi, to je žena nekog ruskog oficira koja je odsela u ovom hotelu i izvršila samoubistvo zbog ljubavnih muka. Mi na sreću nismo imali čast da upoznamo čuvenu damu, spavali smo u depandansu hotela, gde se nalazi SPA i kongresni centar sa pet zvezdica. I na kraju, mrak, naravno, opet, nije pao.
Nastavak putovanja odveo nas je u Rusiju i predivni carski Sankt Petersburg….ali o tome u trećem delu…
Autor: doc dr Mišković Ivana
Voli da putuje, istražuje. osluškuje, zapisuje i predaje studentima. Povremeno se i raspisuje i deli sa vama zanimljivosti koje od malih trenutka na putovanjima prave velike uspomene