Verovatno ste i vi, kao i ja, čuli mnogo činjenica i glasina o Kubi kao turističkoj destinaciji. Mogu se kladiti da je ogromna većina bila jako pozitivna, predstavljajući Kubu kao mesto gde svakako morate otići, posebno „dok je Fidel još uvek živ“.

Neki od komentara koje sam ja dobio pre polaska bili su:

– na Kubi vlada socijalna pravda

– tamo su svi siromašni, ali srećni

– na sve strane pevaju i igraju, novac im nije bitan

– sve je jeftino

– jako vole Srbe, pre svega zbog Jugoslavije

– svi znaju engleski jezik

– Kubanci žive u potpunoj izolaciji, posebno prema Sjedinjenim Američkim Državama

Hajde da odmah razbijemo neke od ovih stereotipa.

Na Kubi vlada socijalna pravda. Možda bilo nekad.

Sigurno ste viđali na slikama stare automobile iz 50-tih i 60-tih godina prošlog veka koji se voze na Kubi? I dalje je tako. Ta zemlja je pravi muzej starih automobila. Prednjači Ševrolet, a odmah iza je ruska Lada. Rusi su stvarno napravili odličan posao što se tiče izvoza automobila – verujem da je bar pola istorijske proizvodnje Lada upravo na Kubi. Međutim, možete primetiti i određen broj (ne toliko beznačajan) novih Audija, Mercedesovoh terenaca, Krajslera, itd. Iz razgovora sa domaćinima možete, pomalo stidljivo, dobiti informaciju da se radi o državnim službenicima na srednjim i nešto višim položajima.

Svi oni koji su u dodiru sa turistima prilično lepo zarađuju. Malo po malo, oni se izdvajaju od ostalog stanovništva po kupovnoj moći. Dobar primer su taksisti – cene taksija su kao u Srbiji, a svi živi taksiraju (imali taksi tablu ili ne).

Tamo su svi siromašni, ali srećni. Na sve strane pevaju i igraju, novac im nije bitan.

Glupost. Niti su svi siromašni, niti su oni koji su siromašni posebno srećni. Da li je odraz sreće to koliko bendova po restoranima i na ulici svira? Po tom kriterijumu bi Srbija bila jedna od najsrećnijih država na svetu! Zaista, na Kubi gde god sednete ili stanete možete videti bend koji svira i peva. Na svake dve-tri pesme će prekinuti svirku i ponuditi vam da kupite njihov CD (svaki bend ima svoj CD, tamo muzički studiji baš imaju posla!) po ceni od nekih 4-5 evra. Ukoliko to ne prihvatite svakako će vam tražiti bakšiš za njihovu svirku, bez obzira što se nisu ni približili vašem stolu (tu je razlika u odnosu na naše domaće svirače). Nakon dve nove odsvirane pesme, procedura se ponavlja.

Sve je jeftino.

Ne zavaravajte se. Na Kubi postoje dve monete – jedna koju koriste isključivo stranci (konvertibilni pezos CUC), druga koju koriste domaći stanovnici (CUP). Međutim, razlike u cenama su minimalne ili ih nema uopšte. Na primer, sok od ananasa od jednog litra u supermarketu košta oko 2 evra. Glavno jelo u bilo kom restoranu (turističkom, pošto o odlasku u restorane gde jedu Kubanci nemojte ni da razmišljate) košta od 5 evra (za občnu picu), preko 8-13 evra (za piletinu ili prasetinu), pa do 20 evra (za porciju ribe). Kafa je oko 2 evra, mada na nekim manje uglednim i finim mestima možete je naći i za 1 evro. Taksi od aerodroma do centra Havane (manja razdaljina od Nikola Tesla-centar Beograda) je oko 20 evra. Ne računajte da će biti taksimetra ili bilo kakvog računa.

Kad smo već kod računa, zaista je retkost da ga bilo gde dobijete. Uglavnom ćete dobiti ceduljicu na kojoj su rukom ispisane cene, pa vi tumačite šta je šta. Neće biti iznenađenje ako vam bude obračunato da ste pojeli celo pile umesto pola. Obratite pažnju.

Menjanje novca možete izvršiti skoro na svakoj recepciji hotela. Neće vas preterano odrati. Ukoliko imate priliku, novac razmenite u nekoj banci u centru Havane (najviše ih ima u ulici Obispo). Nikako ne menjajte američke dolare, jer za njih ide posebna provizija od 8%. Menjanje evra se najviše isplati.

Jako vole Srbe, pre svega zbog Jugoslavije.

Recite da ste iz Srbije, dobićete uglavnom blage reakcije. Recite da ste iz Jugoslavije, dobićete malo toplije. Međutim, ne očekujte oduševljenje. Srbija je za njih „negde tamo“, a mnogo su im interesantniji Italijani, Španci, Kanađani… Verujem da pretpostavljate zbog čega. Najčešća asocijacija na Srbiju su im odbojkaši i, naravno, Tito.

Razbijanje stereotipa, 2 deo…