Nakon trodnevnih obilnih kiša i jakih olujnih vetrova, konačno je svanuo svetao dan, bez vetra, topao i dobronameran. Ovakve dane jednostavno treba prigrliti i udahnuti svaku česticu njihove vedrine. Ne dešava se često da priroda daruje 12 stepeni jednom škotskom martovskom utorku.
Galebovi su nas uz prodorne krike ispratili iz Fort Vilijama. Prošli smo pored ruina srednjevekovnog dvorca, pregazili reku Lohi, a iza naših leđa je ostao Ben Nevis, da budno motri na nas. Pešačili smo obalom Loha Lini, napred i napred. Obala nas je vodila, a mi nismo tačno znali kuda smo se zaputili. Nije ni bilo važno. Jednostavno smo se prepustili suncu.
Oseka je za sobom ostavila muljevito dno i intenzivan miris okeana. Brod nasukan na obalu bio je samo usputna stanica galebovima koji su preletali od loha do grada, i od grada do loha. U daljini se iscrtala jedna klupa, obojena smeđom drvenom bojicom, stabilno smeštena na travi. Još samo nekoliko stonina koraka i tamo smo.
Seli smo na klupu i zaustavili se u vremenu i prostoru. Odraz polusnežnih planina na površini prostranog jezera, davao je utisak galebovog leta – visoko iznad površine zemlje. Niko ne zna koliko je let trajao – sunce je počelo da se spušta. Aterirala sam na istu klupu na koju sam malopre sela. Vreme je došlo da nastavimo dalje.
Posle nekoliko sati hoda, stigli smo u Korpač, grad na obali Loha Lini. Ispred nas se pojavilo nešto za šta nismo ni slutili da je baš tu – Kaledonijski kanal.
Međutim, dalje od njegove krajnje tačke nismo mogli – stigli smo na prevodnicu kroz koju prolaze brodići na svom putu sa istočne pa sve do zapadne strane Škotske. Iz Severnog mora oni uplove u kanal kod Invernesa, preplove niz slatkovodnih jezera (Loh Dohfur, Loh Nes, Loh Loih i Loh Lohi) da bi konačno, posle stotinu kilometara uplovili u Loh Lini a zatim u Atlantski okean. Kanal je otvoren za saobraćaj davne 1822. godine. Nekada je bio od velike ekonomske važnosti, a danas njime krstare manja plovila i ribarski brodići. Bilo kako bilo, svi oni moraju da prođu kroz 29 prevodnica da bi savladali visinske razlike (uključujići i 8 Neptunovih stepenica za koje je potrebno skoro 2 sata). Sve ukupno, brodićima je potrebno više od dva dana da svaladaju sve ove ‘prepreke’.
Stajali smo ispred kanala i divili se našem ‘slučajnom otkriću’. Ispred nas su se ukazali jarboli, što je značilo da je brod upravo bio duboko ispod nas, na svom putu ka ‘spoljašnosti’. Taj trenutak kada će se podići brana da bi se izjednačio nivo vode i otvoriti prevodnica, zaista nismo želeli da propustimo. Požurili smo ka doku da bismo bili što bliže onome čemu smo imali priliku da svedočimo.
Sa druge strane kanala je stajala grupa radnika koji su se spremali da ispuste ovaj brodić. Mahnuli smo im. Oni su mahnuli nama. A onda su nam mahnuli još jednom – “Come on guys, come open the lock!” Jedva smo razumeli škotski akcenat ali smo znali da smo pozvani da učestvujemo u otvaranju prevodnice.
Trkom smo prešli preko brane, i dobili uputstva kako da upravljamo ‘mašinom’ (možda zvuči komplikovano, a u stvari se ta mašina sastoji od table, dva sata i dve ručice). Kada smo podigli ručice na gore, huk vode je prigušio i vetar i krike galebova. Ispred nas je jarbol promenio položaj i pomerao se ka desno, što je značilo da smo uspešno obavili zadatak i omogućili jednom turističkom brodiću da uplovi u Loh Lini.
Posada broda nam je mahnula. Mi smo mahnuli i njima i radnicima. Brana se ponovo zatvorila da bismo mogli da je pređemo na ‘našu’ stranu. Krenuli smo ka Neptunovim stepenicama. Sunce je palo iza planina, a put do kuće se sada činio jako dug.
Celim putem smo otvarali i zatvarali branu.
Autor: Jelena Farkić
Trenutno je sa svih strana okružena prirodom, čita o doživljajima, istražuje, pešači, zapisuje i mašta.