Iza sedam gora, iza sedam mora, iza sedam planina, iza sedam reka, iza sedam jezera, iza sedam potoka, iza sedam sela, iza sedam gradova, iza sedam brda, iza sedam planina…

Ovo nije ona priča o zmaju koji se jednog jutra probudio i, tegleći se, zapitao: “Pobogu, gde ja to živim!?”. Ja bih se mogla donekle identifikovati sa njim, jer zaista, Fort Vilijam, mesto u Škotskoj u koje sam nedavno doputovala, se činilo baš toliko udaljenim, a razlog zbog kog sam baš ovde došla – veoma dalekim.

1024px-Caledonian_Sleeper_bar_car_6706_at_Euston_Station

Ipak je došlo vreme za ovo putovanje – životno, prostorno, mentalno. A trebalo je od nekuda i krenuti. Kako sam već doletela do Londona, onda se dalje putovanje železnicom do Fort Vilijama činilo kao najrazumnije rešenje. I najudobnije (spavaća kola)! I najjeftinije (94 funte)! I najinteresantnije (krajolik)!

Caledonian Sleeper je voz koji svakodnevno (osim subote) saobraća između Londona i pet gradova u Škotskoj (Aberdin, Invernes, Glazgov, Edinburg i Fort Vilijam). Polazi sa Terminala 1 sa stanice Euston, u 23.50. Čeka mirno, u mraku i tišini, onako masivan i moćan, da se ukrca i poslednji putnik koji dotrčava na kolosek u 23.49. Oprostićemo ovom putniku jer se te večeri obreo prvi put u Londonu, a susret sa starim prijateljem u baru Renessaince hotela uz pohovane lignje ipak nije mogao tako brzo da se završi.

Ušla sam u voz. Stjuardesa me je otpratila do mog kupea, mog kreveta, mog kolačića dobrodošlice i mog udobnog jastučića.

Would you like tea or coffee in the morning?

Coffee, please.

Voz je vijugao kroz noć brzinom od 130 km/h. Svaka krivina – novi san. Probudila sam se premorena. Tačno u 7:00 na vrata kupea zakucala je ogromna Starbaks kafa sa mlekom i kolačić sa buterom. Kao da je znala da treba da bude baš tolika!

U 7:18, po redu vožnje, voz je ušao u Centralnu stanicu u Glazgovu.

Sliper ovde završava svoje noćno putovanje kroz ravan deo Škotske; ko putuje dalje ka visoravnima, preseda na drugi voz (Highland train) do Invernesa, Aberdina ili Fort Vilijama – ovaj voz se popularno zove i Deerstalker ili Lovac na jelene. Šta mislite zašto?

Opet po redu vožnje, u 8.21 voz je izašao iz stanice u Kvin Stritu. Sunce je zamutilo siluete brda u daljini. Činilo se kao da sam imala malo vremena da odspavam dok ne počne predstava koju sam toliko iščekivala da vidim.

U Dalmuiru se podigla zavesa. Na sceni su se pojavila prva brda, čije vrhove je sunce bojilo pastelnim jesenjim tonovima, ostavljajući doline u senci, koje su se čas zatvarale, čas otvarale u dugačka jezera. Promičući drvoredi su bili nestvarne zelene boje. Kada sam malo bolje pogledala, videla sam da je i korenje iznad zemlje, pa čak su i stabla i grane bile presvučene u debeli sloj mahovine. Onda su se ređali svi oni bajkoviti nazivi mesta u kojima se voz zaustavljao – Dumbarton, Helensburg, Garelohed, Arohar, Ardlui. Kako je voz ulazio sve dublje u Hajlend, krajolik se menjao. Nije bilo razlike između boje neba i boje brda. Sve je bilo belo i delovalo negostoljubivo i na prvi pogled potpuno zaleđeno. Međutim, negde u daljini se činilo kao da se nešto pomicalo na sred doline, koju Škoti zovu glen. Hop, hop, hop. Jelen! Još jedan jelen! Bambi! Još jelena! (Eto zašto se voz zove Lovac na jelene)

Voz je ovu družinu ostavio daleko iza sebe i ušao u Krainlarih, stanicu u kojoj se vagoni odvajaju. Prva dva idu za Malaig (preko Fort Vilijama) a zadnja dva za Oban. Stjuard mi je ponudio kafu. Voz je krenuo. Zavesa se opet podigla.

crianlarich-sign

Nazivi su nastavili da me zabavljaju jer sam pokušavala da pogodim pravilan izgovor; škotski gelski jezik izgleda i zvuči potpuno drugačije od engleskog! Kasnije sam saznala da sam prolazila kroz Tindrum, Orki, Ranok, Korur, Tuloh. Između svih ovih mesta bilo je mnogo snega i mnogo ovaca. Isprva su mi delovale čudno, a onda shvatih da imaju prirodno očešljano runo. Taman sam se navikla na ta brojna polja ovaca, kad eto ga los. Nepomičan, zakivenog pogleda za zemlju, nemo posmatra. Onda jata divljih gusaka, pa opet jeleni. Šta li te sve životinje rade tu, gde nema nikoga, verovatno danima. Kada sam stigla, uputila sam ovo pitanje jednom lokalcu. Dobila sam vrlo smislen odgovor:

What do you think they are doing? They are thinking!

Ostale su još samo dve stanice do krajnjeg odredišta. Sneg se odjednom otopio. Brda su postala onakva kakva su bila na početku – jesenjih boja. Roj Bridž, Spin Bridž, Fort Vililjam. Voz se zaustavio. Zavesa se spustila. Sirena umesto aplauza. Iz voza je izašlo mnogo putnika sa ogromnim rančevima na leđima. Oni će se odmah razmileti po obroncima Glen Nevisa ili Ben Nevisa, i stopiti u prirodno okruženje oblasti Lohaber.

Welcome to Fort William – The Outdoor Capital of the UK!

IMG_8684

Jelena Farkić Autor: Jelena Farkić
Trenutno je sa svih strana okružena prirodom, čita o doživljajima, istražuje, pešači, zapisuje i mašta.