Eko turizam – šta je to?

Termin eko turizam je počeo da se koristi  80-ih godina, kada su ljudi postali svesni činjenice da je planeta njihov jedini dom i da se prema njoj moraju ponašati odgovornije. I turizam, kao jedan od „tihih“ zagađivača, prvenstveno zbog transporta koji se nalazi u njegovoj osnovi, morao je početi da se menja.

Šokantna naučna otkrića, pritisak u medijima i promena globalnih trendova ubrzo su rezultirali pojavom novih tendencija u interesovanjima i ponašanju modernih turista. Među obrazovanijim slojevima visoko civilizovanog društva pojavile su se nove potrebe za humanošću, duhovnim obogaćenjem i odgovornijem ponašanju prema prirodi i ljudima. Iako su ti trendovi široko prihvaćeni u celom svetu, njihovi realni efekti u praksi dolaze sporo i veoma su mali. Do danas, udeo ekoturizma u ukupnim turističkim kretanjima u svetu iznosi svega oko 5 procenata.

Ipak, u nekim državama u razvoju, ekoturizam je osnovni generator deviznog priliva. U Kostariki, on donosi više prihoda od izvoza banana, u Tanzaniji i Keniji od izvoza kafe, a u Indiji od izvoza tekstila i nakita. Procenjuje se i da u Africi posmatranje slonova godišnje donosi 9 puta veće prihode od lova na lavove.

Eko turizam u praksi

U praksi, eko turizam podrazumeva individualna ili putovanja u malim grupama, od najviše 25 osoba. Tipičan eko turista duže boravi na destinaciji i troši daleko više od prosečnog turiste, izbegava masovna putovanja i posete popularnim destinacijama, a umesto toga traži nešto što za njega ima posebnu vrednost. Iako su visko obrazovani, često putuju i finansijski su nezavisni, ekoturisti preferiraju skroman smeštaj u manjim objektima, koji ne narušavaju izgled i čistoću okoline, a koriste obnovljive izvore energije. Kada je god to moguće, kreću se bez prevoznih sredstava ili uz pomoć onih koji najmanje zagađuju okolinu i proizvode najmanje buke. Pešačenje, vožnja bicikla, veslanje, vožnja paraglajderom i jahanje konja, omiljeni su im načini kretanja i provođenja slobodnog vremena u prirodi.

Ekološki odgovorni turisti vode se idejom da je potrebno vršiti minimalan uticaj na prirodu i prikupljati sredstva za njeno očuvanje, edukovati se i upoznati lokalno stanovništvo, angažovati lokalnu radnu snagu i poštovati različite kulture i osnovna ljudska prava. To su većinom visoko obrazovane osobe koje često putuju, unapred su dobro upoznate sa destinacijama koju posećuju, fizički su aktivne, prilagođavaju se jednostavnom životu meštana, ne ustručavaju se da probaju lokalne specijalitete i kupuju isključivo ručno izrađene suvenire.

U zemlji u kojoj se nacionalni parkovi finansiraju sečom šume, ne naplaćuju ulaznice, nemaju vizitorske centre i eko vidiče, a plastične kese i flaše plutaju rekama, na žalost, još uvek ne možemo govoriti o ekoturizmu u pravom smislu reči. No, kada bi naše društvo podržalo svaku inicijativu u tom pravcu, podsticalo preduzetnike i građane da menjaju navike i dosadašnju praksu, edukovalo se i pravilo“zeleniji” izbor prilikom prostornog planiranja i organizovanja sopstvenih putovanja, možda bismo i mi bili nešto bogatiji i očuvali ono što smo nasledili.