Vrmdža – selo u koje se vratio život

„Čuvar carskog druma“, „Selo potoka i vodenica“, „Selo Latino grada“, „Selo na tri brda i dve doline“, „Selo izvora i potoka“…sve su to nazivi za samo jedno selo, a verovatno ih ima još, barem onoliko koliko ima i legendi o nastanku njegovog zvaničnog imena – Vrmdža.

Nad selo u opštini Sokobanja, čije ime ukazuje na bogatstvo vodom, nadvila se stena zaravnjenog vrha koja kao da stražari nad dvema dolinama, Pakleši i Dupleši, čija je utroba ispresecana rečnim tokovima i potocima iz kojih meštani piju čistu izvorsku vodu.

Međutim, toj steni zaravnjenog vrha već vekovima nešto nedostaje, od kada je 1413.godine vosjka Bajazitovog sina, Muse Kesedžije, porušila tvrđavu od koje ne ostade ni kamen na kamenu. Zamišljajući kako je nekada moglo izgledati to moćno kameno vizantijsko zdanje, meštani je danas nazivaju Latinski grad i sa strahopoštovanjem s kolena na koleno prepričavaju legende o šupljoj utrobi stene u kojoj se, tobož, nalaze pećine sa blagom vlastelina koji se tu utvrdio u strahu od najezde Slovena.

Posvuda u dolinama i na obroncima strmih brda razasute su i danas stare čatmare, ambari i vodenice na potocima i rečicama. Neke od ovih lepotica su, barem za sada, spašene od propadanja, dok većina čeka neke bolje dane i povratak svojih vlasnika iz pečalbe ili dolazak nekih novih. Čekaju te lepotice trenutak kada će ljudi shvatiti da je kvalitet života ovde retka privilegija i da čoveka na selu  srećnim čine male stvari. I to svakodnevno.

Neobična razuđenost sela sa samo 160 kuća idealna je scenografija za savršen dan u prirodi koji nudi ispreplitane hajdučke staze za šetnje i vožnju bicikla, sa obaveznom stanicom u Deda Mijinoj eko-vodenici, u kojoj svakog posetioca čeka okrepljenje u vidu domaće gibanice, sveže pastrmke, roštilja, soka od drenjine ili trnjine. Dok gosti uživaju u domaćoj hrani van dometa svake telefonske i internet mreže,  deda Mija sa ljubiteljima domaćeg hleba i peciva ispred vodenice razmenjuje po koju reč o tradicionalnim receptima, pa ih prati sa kesom tek samlevenog domaćeg brašna, rtanjskog čaja, šumskog meda ili pekmeza.

Nešto dalje niz lokalni put dolazi se do malog Vrmdžanskog  jezera, koje je, opet prema legendi, nastalo u jednoj vrtači nakog žestoke provale oblaka. Leti je u jezeru moguće kupanje i ono, zajedno sa eko-vodenicom, zavređuje epitet najveće turističke atrakcije u okolini.

Koliko je selo Vrmdža nekada bilo bogato govori činjenica da je svaka od tri seoske mahale imala svoju školu, od kojih je jedna bila prva seoska škola u Istočnoj Srbiji. Selo se nalazilo nadomak najprometnijih trgovačkih puteva ovog dela Srbije, a kako je sve to izgledalo u doba Turaka i hajduka lako se može zamisliti posmatrajući krajolik sa vidikovca Crkvište nadomak seoske crkve Svete trojce i malog muzeja.  Svakako nije slučajno bilo da se ovde trgovalo sa Dubrovnikom i preko njega gotovo celim svetom i da je selo bilo omiljeno mesto za uživanje srpskoj srednjevekovnoj vlasteli.

A šta nam najbolje govori o kvalitetu života u Vrmdži danas? Svakako je to podatak da je u vreme bele kuge i odumiranja čitavih sela, u poslednjih šest godina čak 33 vrmdžanska imanja kupljeno od strane mahom mladih, visoko obrazovanih bračnih parova iz urbanih sredina i srpske dijaspore. Selo je uz njih dobilo jednu potpuno novu energiju, rađaju se deca, planiraju se obnove starih kuća i vodenica, mlade domaćice vešto mese pogače i brinu o svojim bašticama koje drže podalje od pesticida. Svi oni planiraju da u Vrmdži nastave svoj život bežeći od grada u koji odlaze samo kada je to zaista nužno.