U Sredozemlju, istočno od kopnenog dela Španije, leži grupa ostrva koja su nam svima poznata kao Baleari. Najveće i najpoznatije među njima je Majorka, pa nešto manja Menorka, zatim Ibica, te Formentera. Pored ovih, arhipelagu pripada i veliki broj nenaseljenih ostrvaca, koja, iako naizgled samo gole stene koje se izdižu iz mora, ipak poseduju izražene estetske vrednosti i obavijena su velom misticizma.

Arhipelagu je još pre 12 miliona godina pisana lepa sudbina, kada je nivo mora počeo da se podiže i polako odvaja jedno po jedno ostrvo od kopnenog dela Španije. Blaga mediteranska klima i toplo more oduvek su privlačili pomorce, gusare, avanturiste i trgovce da nasele najpre obalske pojaseve, a zatim i unutrašnjost ostrva. Baleari, obasjani suncem gotovo cele godine, najpre su bili privlačni ovim prvim pomorskim putnicima, a potom i privremenim posetiocima, što je pogodovalo razvoju turizma na svim ostrvima ovog arhipelaga.

Hteli smo da vidimo kako to rade Britanci – da uteknemo kiši i hronično niskim temperaturama krajem marta. Našle smo se pred teškim izborom – Majorka ili Ibica? Oba ostrva su planinska, sa stenovitim odsecima sa jedne i pitomim peskovitim plažama sa druge strane. Oba ostrva okružuje isto more, imaju sličnu vegetaciju, sličnu istoriju, tradiciju i kulturu, i do oba ostrva postoje direktni letovi. Šta je onda ono što je presudilo da se ipak odlučimo za Ibicu, ostrvo koje se, ako je to uopšte važno, iz mora izdiglo pre 8 miliona godina?

Razlozi za putovanja su uglovnom subjektivni, pa tako je bio i moj zbog kog sam napravila ovaj izbor. Podeliću ga sa vama – pre mnogo godina slušala sam o poznatim klubovima na nekakvom ostrvu Ibici, koje tada nisam znala ni gde bih smestila na mapi sveta. Tada je bilo jedino važno koji DJ pušta muziku u kom klubu na Ibici, da li u Paši, El Divinu, Amneziji, Priviledžu ili Spejsu. Koji poznati DJ otvara, a koji zatvara sezonu i koji broj DJ Mag-a sam mogla nabaviti iz inostranstva kako bih se interesovala o novostima iz univerzuma elektronske muzike. Tada nismo imali internet i jedini način da dođemo do svežih informacija bio je taj da budemo deo scene, i imamo prijatelje koji su i sami bili DJ-evi preko kojih smo nekako doznavali novosti i od kojih smo presnimavali mjuzu sa kasete na kasetu.

Castillo de Ibiza

Dve decenije kasnije, krenula sam put moje tinejdžerske prošlosti. Ne da bih uživala tu vrstu muzike, naprotiv, da vidim kako to sve izgleda “spolja” jednom nostalgičnom posetiocu koji je posle mnogo godina došao da upozna taj daleki, nedodirljivi, neuhvatljivi svet elektronskih ritmova, modne ekstravagancije i sata bez kazaljki. Želela sam da vidim, čujem, osetim, budem tamo i pokušam da rekonstruišem ondašnji svet koji danas sasvim sigurno nije isti, jer, istina, ista pravila više ne važe. Sve to želela sam i da donekle objasnim jednom malom tinejdžeru koji je sa mnom krenuo na ovaj put.

Dalt Vila

Okolnosti pod kojima smo putovale su umnogo olakšane time što smo letele iz Glazgova direktno za Ibicu. Put iz Beograda bi podrazumevao bar dva, čak tri leta; ili dva leta i jednu vožnju trajektom. Zahvalila sam se Ryanair-u za pruženu mogućnost da lako i jednostavno stignemo do mesta koje je nekada predstavljalo svojevrsnu Narniju i nedostižni svet mašte. Ne slučajno, smestile smo se u delu koji gravitira najvećoj koncentraciji klubova u južnom delu grada bliže aerodromu (prvi u svetu po broju propuštenih letova, pitajte se zašto!), na popularnoj Plaži Bosi (Playa d’em Bossa). Stan na poslednjem spratu zgrade sa džinovskim balkonom sa ležaljkama i suncobranom i pogledom na grad, bio je dobra baza za sve naše male poduhvate.

Eivissa je zvanično ime Ibice, a jezik kojim se govori je lokalni dijalekt eivisenko. Odatle, saznah od jedne gospođe Britanke koja je sedela pored mene u avionu, se i lokalci nazivaju Ibicinko. Glavni grad ostrva je istoimeni grad Ibica (Eivissa Vila), na kom živi nešto preko stotinu hiljada ljudi, zajedno sa strancima koji su dobili status rezidenata. Da je izražen internacionalni karakter ostrva govori u prilog nekoliko priča ljudi koje smo imali prilike da upoznamo, isprva misleći da su lokalci, a zatim, nakon što su se razgovori odmotavali, se ispostavilo da su ipak Amerikanci, Argentinci, Rumuni, Britanci. Svi su oni pre mnogo godina došli na Ibicu iz nekog razloga, a razlog da tu i ostanu bio je ipak mnogo jači – zaljubili su se! U ostrvo, u ljude, u energiju koja se oseti na svakom koraku koji napravite.

Istorija Ibice kaže da su Balearska ostrva bila na trgovačkoj ruti starih Feničana, koji su je prvi otkrili i naselili. Kasnije su doplovili Kartaginjani i na obali sagradili grad koji je tada bio veoma važna luka na ovoj pomorskoj ruti. Nakon toga smenjivali su se Rimljani, Vizigoti, Muslimani i na kraju, u 13. veku,  Ibica je pala pod katalonsku vlast. Ostaci različitih kultura koje su se tokom istorije smenjivale se i danas prepoznaju u arhitekturi, uglavnom restauriranih objekata.

Utvrđeni Gornji grad (Dalt Vila) će najvernije ispričati priču o istoriji ostrva. Nadvijen nad gradom, budno prati dešavanja u njemu već stotinama godina. Zbog svoje stroge posvećenosti, 1900

Castillo de Ibiza

99. godine je zaštićen od strane UNESCO-a kao objekat svetske kulturne baštine. Unutar zidina kojima je opasan otkriva se jedan drugačiji šareni svet ispresecan uskim, vijugavim ulicama. Prolazeći kroz ovaj lavirint, neretko smo nailazili na prepreke – parkirane motoriće ispred ulaznih vrata jarkih boja, raširen mirišljavi veš na štriku, kofe sa vodom i palim džogerom, pse ljubimce, papuče razbacane na sred ulice, ali i na suvenirnice, zavučene kafiće, terasaste bašte i druge ljude koji su sporim koracima otkrivali isto što i mi. Šetale smo, i osećale duh starog jezgra grada.

Pešačeći u krug oko Gornjeg grada, otkrivaju se različiti vidici – te na duge, peskovite plaže, te na ulice donjeg grada, te na luku, te na otvoreno more. Kada su se tabani zamorili, našle smo jedno cvetno mestašce gde smo seli, uživajući u balearskim ukusima: tradicionalnom gaspaću, dimljenoj šunki i mančego siru, sa svežim sokom od narandže, šargarepe i celera, i sve to servirano sa pogledom na grad sa visine.

Jamon iberico y queso manchego

Stari grad nije jedini objekat čiju je neprocenjivu vrednost UNESCO prepoznao i zaštitio. Kulturno-istorijsko nasleđe i biodiverzitet su, premda na ovako malom ostrvu, ipak podjednako izraženi. Nekada su ljudi, koji su umirali ploveći Sredozemljem, sahranjivani na Ibici, i sve do danas su sačuvani ostaci feničansko-punskog groblja, Puig des Molins, koji se može obići u Starom gradu. Ostaci feničanskog naselja Sa Caleta se nalazi nešto dalje, na desetak kilometara od grada. Ovaj narod je u južnom delu ostrva izgradio i drevnu fabriku soli, Las Salinas, koja je onomad bila najvažniji proizvod kojim su trgovali. Danas se ibicanska so može kupiti uglavnom u svim prodavnicama i suvenirnicama po ceni od 6,5 do 27 eura – i ne čudi što je nazivaju “belim zlatom”. Las Salinas je 1999. proglašena parkom prirode i stavljena je pod zaštitu UNESCO-a, zajedno sa podvodnom prerijom morske trave – Posidonijom. Ova endemska mediteranska vrsta prostranih podvodnih livada izuzetno je važan deo celokupnog ekosistema. Kolonije ove biljke, nazvane Neptunova trava, je pronađena južno od ostrva tek 2006. godine. Pokriva dno dužinom od 8 km i procenjuje se da je kolonija stara oko stotinu hiljada godina, čineći je najstarijom i najvećom kolonijom morske trave na svetu. Okrugli plodovi ove podvodne biljke slobodno plivaju u vodi i nazivaju se “morskim maslinama” koje se, nakon što ih more izbaci, mogu prepoznati kako leže osušene na obalama.

Do kraja pedesetih godina mnogi umetnici su došli na Ibicu u begu od surove realnosti posleratnih zemalja. Ovde su želeli da osete potpunu slobodu i blagodeti rajskog ostrva. Za njima su došli i prvi hipici i drugi “tragači za slobodom”, mnogi od kojih i danas ovde žive. Hipi marketi, ono što mi zovemo buvljaci, su jedna od najvećih atrakcija za turiste. Mi Novosađani, koji toliko volimo naš Najlon, rado ćemo prihvatiti ideju da potrošimo novac na ovakvim mestima, kao što je na primer hipi market Las Dalias.

Nismo puno vremena trošile na upoznavanje kulture ostrva kroz hranu. Osim što smo probale Gazpacho al estilo tradicional, Jamon iberico y queso manchego, Calamari (najveće lignje koje smo ikada jele!), džinovski pileći burger i sočnu picu sa plodovima mora, nismo se više zadržavale u restoranima, iz više razloga. Prvi je da smo imale stan sa opremljenom kuhinjom gde smo mogle da pripremamo hranu, drugi je da svaka poseta restoranu košta tridesetak eura za dvoje, što u zbiru, na kraju putovanja i nije mala stavka. Saznale smo da je Ibica poznata po čuvenim ribljim specijalitetima poput Burrida de ratjada (raža sa bademima), Langosta Ibicenca ili Guisot de Marisc, pa ako se nekada nađete na ostrvu, setite se ovih predloga. Treći i glavni razlog iz kog smo namerno izbegavale restorane je telo u pokretu. Pronašli smo živopisne pešačke rute u i oko grada i za nekoliko dana, u potrazi za mestom za posmatranje zalaska sunca, naše noge su prepešačile blizu 60km. Za nas je na ovaj način priča potpuno zaokružena!

U međuvremenu smo uspele i da provedemo vreme na polupraznim plažama sa pogledom na tirkizno more ispred nas. Porodice sa sitnom decom, grupe prijatelja, umetnici, stariji parovi, lokalci i turisti, svi koriste plažu na svoj način: za trčanje i vežbanje, jogu, dabovanje, pravljenje figura od peska, pecanje, sunčanje, brčkanje, čavrljanje. Opet, za nas nema lepšeg suvenira od preplanulog tena već krajem marta, koji smo sa sobom ponele u hladnu i kišovitu Škotsku.

Verovatno ćete se zapitati gde su već jednom ti klubovi koje sam toliko želela da vidim!? Neki su na izlazu iz grada, neki nanizani na bulevaru Platja d’en Bossa.. tamo su, i čekaju početak klabing sezone: najezdu Italijana u junu, Britance i zapadnu Evropu u julu i avgustu i prave, krem znalce i klabing veterane u septembru. Videvši kako izgleda najpopularnija ulica u gradu (ovim redosledom: KFC, Klub „@ Night“, Burger King, Klub „Space“, i tako redom) moja golema želja da ih oživim i doživim je minula. Pomisao na horde ljudi na ulicama, preglasnu muziku koja se sudara u vazduhu, frenetičnu atmosferu, pomešan miris brze hrane i skupih parfema, parkirane automobile duž celog bulevara i zvuk sirena, naterala me je da ubrzam korak, što dalje prema brdima, prirodi i zalasku sunca. Ipak, sada želim tamo da budem, i umorna od pešačenja gledam kako se sunce stapa sa morem. Shvatih da epitet koji Ibica nosi (party ostrvo) može imati dvojako značenje. Pored tog neumornog noćnog života i dnevnih žurki na plažama i bazenima, priroda svaki dan priprema spektakularne prizore kada sunce izlazi i potom opet kada sunce zalazi. Razlika je samo u tome za koji ste party spremni!

Zalazak sa zidina Starog grada

Naše preporuke:

• Rezervišite smeštaj preko Airbnb-a i upoznajte lokalce, odnosno rezidente. Link za popust.
• Ukoliko volite noćni život, Platja d’en Bossa je odlična lokacija za smeštaj. U suprotnom, smestite se bliže Starom gradu.
• Ako ste smešteni u gradu Ibica, budite slobodni da sednete u taksi na aerodromu. Vožnja će vas koštati od 12 do 15 eura.
• Odvojiti jedan dan za izlet na Formenteru, ostrvo sa najlepšim belim plažama. Trajekt košta 20 eur po osobi (povratna karta) a put traje 30-ak minuta. U sezoni se možete voziti brodom sa providnom dnom.
• Posmatrajte zalazak sunca iznad nenaseljenog ostrva Es Vedra, koje se smatra za mistično mesto sa izraženim magnetizmom i velikom količinom energije, poput piramida i Stounhendža.
• I na kraju, ali ne najmanje važno, ako vam je potrebna bilo kakva usluga za vreme boravka na ostrvu, Nemanja i Caridad će se pobrinuti za vas u najkraćem mogućem roku. Kontaktiraje ih putem njihove Fejsbuk stranice Ibiza Runners! Mi im se neizmerno zahvaljujemo na predusretljivosti, insajderskim informacijama i vremenu koje su proveli sa nama!