Ostao je još samo jedan mesec do kraja godine, i izgleda kao da su svi već spremni za božićne i novogodišnje praznike. Ulične lampice se pale, kućna dekoracija se priprema, u vazduhu se oseti miris pečenog kestena i cimeta. Mi smo već posetili božićne vašare i isprobali različite vrste kuvanog vina i, moramo priznati da smo zaposlili prste probajući razne božićne pite. Čak smo imali želju da ove godine posetimo Deda mraza u njegovoj domovini na severu Finske, ali nam je Lapland delovao suviše daleko. Raspitali smo se koja je najbliža stanica na kojoj se Deda mraz zaustavi da se odmori i obiđe svoje irvase na putu ka celom svetu, na svojoj misiji da podeli novogidišnje paketiće. Rekoše nam da u Škotskoj postoji jedna planina koja ima subartičku klimu a krajolik podseća na arktičku tundru. Ovde je Deda mraz poslao svoje pomoćnike, i mi smo jednog dana odlučili da ih pronađemo…
Vozili smo se dugo glavnim vijugavim putem kroz malena mesta u podnožju planine Kerngorm, pored zaleđenih jezera i drveća pod snegom. Konačno smo ugledali znak koji smo dugo iščekivali a put nas je odveo do kompleksa drvenih planinskih kućica.
Ovde je Božić već počeo. Dočekali su nas patuljci koji vire iza drveća, bezbroj šerenih lampica, pomešan miris štale i snega. Prešli smo prag centra za posetioce i izrazili našu želju da vidimo Deda mrazove pomoćnike.
„Kada izađete skrenite levo, videćete teška drvena vrata.. samo prođite kroz njih i tamo ste!“
Tako smo i uradili, i da, tamo smo i bili – u bajci! Ušetali smo u lavirint interaktivnih igara za decu, ulazili i izlazili iz kućica za patuljke, napisali pismo Deda mrazu i na kraju pronašli irvase koji su pitomo prilazili da nas prouče iz bliza.
Neko od ostalih posetilaca je rekao da Deda mraz uskoro dolazi ovde, da obiđe svoje pomoćnike, ali nažalost mi nećemo biti tu da ga dočekamo. Želeli smo da vidimo ostale irvase koji žive slobodno na vrhu planine u divljini, i nismo mogli da dočekamo momenat da naš vodič objavi polazak. Do tada smo uživali u pripremi irvasa za neodložan zadatak. Baš tog vikenda su se pripremali da vuku Deda mrazove sanke na božićnim vašarima širom Škotske.
Obukli smo zimsku obuću, opremili se štapovima za planinarenje i priključili se maloj grupi koja se takođe spremala za ovaj poduhvat. Naši vodiči su preko ramena prebacili džakove sa hranom, objasnili nam kako se irvasi hrane i uputili na pravila ponašanja za vreme trajanja ture. Vremenski uslovi su bili surovi, sa temperaturama ispod nule, oštrim vetrom i zaleđenim stazama do vrha planine. Pešačili smo kroz sneg u koloni jedan iz drugog. Najpre smo sišli u dolinu, prešli drveni most preko brze planinske reke, a potom se staza penjala strmo uzbrdo. Bilo je misli o odustajanju, nećemo kriti, ali ipak, želja da vidimo irvase u divljini je nadvladala bilo kakav osećaj neprijatnosti, i krenuli smo dalje.
Konačno smo se popeli iznad linije drveća i izašli na prostran brisani prostor. Zaista je izgledalo kao da smo u subaktičkoj tundri, sa vetrovima koji šibaju na sve strane i naduvavaju obraze ukoliko zaustite da nešto kažete. Svaka čast irvasima jer mogu da podnesu ove strašne uslove i temperature do – 50C. Sigurni smo da je za njih ovaj dan bio jedan od blažih, ali nama se činilo kao da ćemo turu završiti oduvani na susednu planinu.
Daleko u snegu, ugledali smo krdo koje nam se približavalo. Napokon smo bili tamo, i bez obzira na ljute vetrove, našli smo se u jednoj od najlepših bajki. Irvasi, beli, smeđi i šareni, su nas pozdravljali urlikom, uključivali se u našu povorku i koračali zajedno sa nama do vrha brda. Znali su da im donosimo hranu, motali se oko naših nogu i njuškali nam dlanove. Vodiči su nam podelili po šaku mešavine razih vrsta lišaja, ovsa i ječma, koji su njihova omiljena hrana. Na kratko, bili smo im najbolji drugari, hraneći ih i igrajući se sa njima visoko u surovoj snežnoj pustinji.
Naš susret je trajao oko sat vremena. Pozdravili smo se sa našim novim drugarima i krenuli put nazad. Naša tela, promrzla i umorna, je trebalo spustiti sa brda, istim onim klizavim, strmim stazama. Sa visinom koja se spuštala, obrazi su ponovo dobili boju, prsti su počeli da trnu, i jedino na šta smo mogli da pomislimo u tom trenutku bilo je kuvano vino i vatra iz kamina. To nas je u podnožju i čekalo. Rumenih obraza vrteli smo snimke koje smo napravili na vrhu planine nekoliko trenutaka ranije. Naša bajka je imala srećan kraj : )