Bolivijska priča i jezero Titikaka

Bolivija je država koja se odmah našla na vrhu moje top liste za četvoronedeljno putovanje kroz Južnu Ameriku- fotografije njenog Altoplana naterale su nas da odmah i bespogovorno bukiramo karte za LaPaz.

Prva stvar sa kojom svako ko leti ka ovom delu Bolivije mora da se izbori je visinska bolest, odnosno posledice naglog dolaska na veliku nadmorsku visinu. Ona se manifestuje na razne načine, uglavnom u tome što ste sporiji, brže se zamarate, uz blagu vrtoglavicu i bol u glavi, a nažalost simptomi mogu biti i mnogo intenzivniji i suroviji. To prvo stanje vrlo brzo zameni serija utisaka izazvanih zaista neverovatnim prizorima prirode i ljudi sa kojima se srećete.

Put do jezera Titikaka

Moja bolivijska priča započela je sletanjem u El Alto, najviši deo La Paza na kome se nalazi aerodrom, i potom direktnom četvoročasovnom vožnjom autobusom do 150-ak km udaljene Kopakabane, gradića na jezeru Titikaka- jednom od najviših i najvećih jezera na svetu. Vožnja do tamo je već avantura za sebe, naročito ako se realizuje u sopstvenoj organizaciji, jer sâm bus podseća na ono što nije neobično možda za južnu Aziju, ali je potpuno netipično za Južnu Ameriku – vozite se šklopocijom na točkovima. Put koji vodi ka peruanskoj granici sa kojom Bolivija i deli teritoriju ovog jezera, poprilično je truckav i neudoban, ali vrlo zanimljiv- sve vreme se smenjuju predeli niskog rastinja koji su zbog velike visine na kojoj se nalaze i svetlosti koja se na njoj prelama drugačije i potpuno netipičnih boja.

Prilazak jezeru je prizor za sebe: odjednom pogled pukne na ogromno vodeno prostranstvo, koje više deluje kao da je more. Vrlo brzo potom sledi prvo iznenađenje- zamoljeni smo da izađemo iz busa i jezero prelazimo na motornom čamčiću, dok je naš bus na drugu stranu obale prešao skelom gde smo se ponovo susreli i nastavili vožnju ka Kopakabani. Čekajući bus nisam mogla da odolim da ne kupim sok Mocochinchi čija se varijanta “za poneti” služi iz zamrzivač-kese u koju se stavi slamčica. Sok je zapravo neka vrsta hladnog čaja sa dodatkom suve kajsije i mešavinom začina. Vožnja se posle ove stanke na prelazu Tiquina nastavlja još nekih četrdesetak minuta do Kopakabane.

Mesto Kopakabana

Kopakabana je malo turističko mesto na samoj obali Titicace, 5 km od peruanske granice. Jezero iz ovog grada koje predstavlja jedno od središta drevne ajmarske kulture deluje fantastično i prostranstvom podseća na more. Sam gradić prepun je turističkih prodavničica i štandova, hotela i hostela, restorana, kafića, ali u tipičnom lokalnom ambijentu i arhitekturi- mahom nemalterisane građevine i samo delimično asfaltrirane i popločane ulice.

Središte gradića skoncetnrisano je oko trga 2 de Febrero i crkve Naše dame Kopakabane koja je ujedno i svetac-zažtitnik ovog mesta, a ivice gradića omeđene su jezerom i strmim padinama brda Kalvaria i mala Kalvaria sa kojih se pruža još bolji pogled na samo jezero i gradić. Samo penjanje na brdašca koja predstavljaju sveta mesta, u standardnim uslovima predstavlja desetominutni uspon, ali s obzirom na prvi dan na gotovo 4.000 m nadmorske visine, za mene je predstavljalo trostruko dužu avanturu koje je bila vredna muke. Usledio je nesvakidašnji mir i uživanje na februarskom suncu sa zadivljujućim pogledom na jezero i njegova ostrva, a na horizontu su se mogli videli snegom prekriveni vrhovi. Ovaj audio-vizuelni spokoj prekinula je pucnjava; ispostaviće se da lokalno stanovništvo na ovom mestu slavi svoje mrtve i prilaže žrtve Pačamami – Majci Zemlji. Na minijaturne plantaže na samoj litici brda ka jezeru, vernici postavljaju ukrase napravljene od šećera, cveće i polivaju alkohol koji Pačamama naročito voli, a pucnjava je deo celog rituala. Na ovaj način oni se mole za realizaciju materijalnih želja u ovozemaljskom svetu- kola, kuću i sl.

Život u Kopakabani

Silazak nazad u gradić ponovo je propraćen bogatom ponudom suvenira i susretima sa lokalnim stanovništvom i po kojom lamom koja se ovde koristi kao domaća životinja, ali i izvor zarade- fotka sa lamom košta simboličnu svotu… Ajmarske žene su naročito zanimljivo obučene – imaju neobično široke suknje u više slojeva, uglavnom nose šarene tkane marame koje vezuju kao da su im torbe za leđa i u njima nose teret i decu, a na glavama uvek imaju male šešire- po nekoj legendi, evropske dame su im prodavale te šešire koje su ih činile noblesom- samo što na bolivijskim, po fizionomiji većim glavama, taj isti šešir deluje više kao neki ukras na vrh glave.

Trg 2.Februar Kopakabane je mesto gde se većina prevoza i transakcija u Kopakabani dešava – ovde stižu busevi iz La Paza i Perua, ali se nalazi i glavna zelena pijaca, kao i neizbežni štandovi sa džemperima, pončoima, čarapama i rukavicama od alpake, đinđuvama od kamenja, srebra, raznim južnoameričkim instrumentim, tipičnim suvenirima… Zelena pijaca i nije toliko bogata, što je normalno s obzirom da na toj visini retko šta uspeva.  Ipak, ovde se mogu videti najraznovrsnije žitarice, suvo voće i zapanjujuće veliki broj različitih vrsta krompira koji predstavlja osnov bolivijske ishrane, a neke vrste samo tu i rastu. Kasnije smo saznali da je Bolivija jedna od zemalja koja ima najviše vrsti krompira- čak oko 10 hiljada vrsta.

Šetnja pored jezera podseća na šetnju morskom obalom, ali malo drugačijom na koju smo navikli – put je zemljan, a okolo su kiosci koji prodaju hranu (glavni specijalitet je trucha, vrsta pastrmke koja živi u jezeru) i par kafića sa terasama na vrhu, s kojih se opet pruža odličan pogled na jezero i brodiće koji odavde polaze ka Isla del Solu i Isla de la Luni, bolivijskim ostrvima na jezeru na kojima je ponikla inčanska kultura i koji su kao i većini turista koji ovde dođu, zapravo sledeća destinacija. Opet, i ovde veselo cirkliše lokalno stanovništvo koje pokušava da ponudi suvenire, lokalne specijalitete ili slikanje sa lamama.

Večeri koje smo proveli u Kopakabani, i uopšte na obalama Titikake, bile su pravi pogodak s obzirom da smo tu boravili tokom jednog od najvećih praznika posvećenoj Našoj dami Kopakabani, kada poprilično mirno mestašce postaje središte slavlja pračenog koncertima, plesovima po ulicama, dolaskom hodočasnika iz raznih delova kontinenta, i opšte festivalske atmosfere koja dodatno doprinosi šarmu ovog mesta. I pored toga, noći su mirne i prelepe za spavanje.