Ni sam ne znam zašto, ali oduvek sam želeo da vidim Bukurešt. Skoro podjednako kao Beč, Budumpeštu ili npr Prag. Verovatno su mnogobrojne priče o strašnoj minuloj diktaturi i tiraniji (nekih se događaja i sam sećam na TV-u) učinile taj grad dovoljno interesantnim za mene još dok sam bio klinac.
Sa druge strane, često sam slušao prisećanja starijih prijatelja, baka i tetaka koje su hvalile velelepnost “malog Pariza”, monumentalnih građevina, parkova i bulevara. Nema šta, grad koji nosi u nadimku ime “Pariz” sa prošlošću diktature – kontrast koji je dovoljan da se makar i najmanja intriga stvori.
Opet, u taj deo sveta retko život navede putnike iz Srbije. Odavno smo prestali i da pomišljamo da letujemo u Rumuniji, a preko ove susedne države stvarno nemate gde dalje da stignete (Osim ako volite da se “vozikate” do Moldavije ili Ukrajine), tako da Bukurešt ljudi uglavnom posećuju ili preko turističkih agencija ili kada ih naprosto neki poslovni put navede.
Meni se desila ova druga stvar – iz vedra neba desio mi se poslovni put u Bukurešt automobilom.
Naravno, osećanja su mi bila podeljena.
Sa jedne strane, eto me konačno na putu do glavnog grada Rumunije, a sa druge – nikad nisam baš priželjkivao da to učinim sa volanom u rukama. Odmah sam se bacio na planiranje puta i prikupljanje svih korisnih informacija. Za sve one koji isto budu morali (želeli) da putuju automobilom, ohrabruje činjenica da je Bukurešt jednako udaljen od Beograda koliko i Beč. Pa ako vam nikada nije bila čudna ideja da idete do Beča kolima, zašto bi bilo više čudno da to uradite na kontra stranu, ka istoku?
Jedno je sigurno – nema dobrog saveta. Do Bukurešta možete stići na 100 načina, a ni jedan nije pouzdano najpametniji ili najbolji, pa čak ni najbrži.
Ipak, jedan jeste najkraći (615km) i to onaj preko Požarevca i Dunavske magistrale (Golubac – Donji Milanovac – Tekije), pa se lepo uđe u Rumuniju i nastavi dugačkom magistralom sve do Bukurešta. Autoputa ima svega nešto malo na početku (do Požarevca) i opet na samom kraju (oko 100km pre samog Bukurešta).
Mi smo izabrali taj put. Taman da dobro započnete put i da ga i završite ko ljudi. Ono u sredini je mukotrpno, pa vam zapravo poslednja etapa autoputa dođe kao nagrada za pretrpljeni bol i trud.
Srpski deo puta, mogu sa sigurnošću reći, predstavlja možda i najgori put kojim sam ikada vozio. Nakon Pažarevca, termin „asfalt“ dobija novo značenje, a putno osiguranje novu, dodatnu, vrednost. Dunavska magistrala je toliko očajna, da čak i Via Michelin preporučuje drugačiju rutu pa vas vodi preko Majdanpeka i zaboravljenih zaseoka ne bi li izbegli zaista neuređen put podložan odronu, ispunjen rupama i rupčagama. Najbolja ilustracija lošeg stanja puta je činjenica da smo kraći deo u Srbiji (275km) prelazili jednako dugo kao i drugu etapu u Rumuniji (340km).
Ukoliko ostavite po strani put, Istočna Srbija i ceo taj potez uz Dunav predstavljaju pravi biser vredan obilaska. Naravno, siromaštvo i zapuštenost ovog kraja je dovela do toga da na samom putu imate jedva tri ugostiteljska objekta u kojima možete zastati, odmoriti se, pojesti nešto i uživati u pogledu. I zato, ukoliko prelazite ovaj put, a tražite odmorište, čim naiđete na neko nemojte izreći čuveno „biće još negde nešto…“ i produžiti – jer neće. Stanite i uzmite što vam se nudi. Svaka kafana funkcioniše po principu skupocenih restorana – vrlo skroman meni i uvek samo najsvežije. Naravno, ironija je očigledna, ali poenta jeste da ćete u svakoj od ovih malobrojnih kafana moći da pojedete apsolutno najsvežiju ribu koja je tog dana upecana samo za vas.
Dunav je na trenutke impresivan, moćan i prelep. S druge strane, živopisna mesta kroz koja prolazite su napuštena i tužna. Tema za drugi putopis i na druge adrese. Nažalost, Srbija jeste prelepa, ali i zapuštena. Ovako zapuštena, kao ovo parče Istočne Srbije, nije skoro nigde.
Smešno će zvučati, ali kada se (nakon skoro 4,5 sata vožnje) dočepate Rumunije, možete reći da ste na konju. Jer, nakon granice kod grada Drobeta-Turnu Severin (koja je potpuno neopterecena) putovanje se nastavlja sporo ili malo brže, ali postupno i dostižno.
Rumunski deo asfalta je u dobrom stanju, saobraćajne policije ima retko i sasvim je sigurno da ćete za novih 4,5 sata biti u Bukureštu. Proćićete pored tri velika mesta (Drobeta-Turnu Severin, Criova, Pitesti), a potom ćete izbiti na dragoceno parče autoputa do finalne destinacije.
Krajolik kroz koji ćete prolaziti nije vredan ni pamćenja ni potpunog zaborava. Naprosto, gradovi su sivi, siromašni, okruženi industrijskim postrojenjima i ni po čemu različiti od gradova koje smo navikli da viđamo uz srpske magistrale. Odsustvo bilo kakvog folklora je najupečatljivije. Ukoliko tražite onu Rumuniju sa razglednica ili Discovery kanala, okrenite volan pa krenite mnogo, mnogo severnije. Ovaj južni potez je potpuno „neutralan“ i, samo na osnovu slika, ne biste nikada pogodili u kojoj ste zemlji.
Priroda je jednako uzbudljiva: predeli su ravni, tu i tamo zeleni ili šareni, ali najbolje je da zaboravite na nju i usresredite se na put pred vama.
Zajednički je i broj mesta na kojima možete zastati – skoro nigde ukoliko ne računamo benzinske stanice. Ne zaboravite, Rumunija jeste u EU, ali još uvek ne koristi evro pa će svaki pokušaj da plaćate u toj valuti naići na neuspeh. Kad smo već kod toga, kao član EU, Rumunija sređuje puteve pa ćete povremeno nailaziti na naizmnično propuštanje vozila i izgubiti tu i tamo po neki minut.
Ali, ceo ovaj put, nakon srpskog mučnijeg dela i onog rumunskog, obaveznog, prosto „teče“. Naoružajte se temama za razgovor sa saputnicima, dobrom muzikom i grickalicama.
Nagrada, kao što sam pomenuo, stiže u vidu poslednjih stotinak kilometara brzog autoputa koji vas ekspresno vodi u Bukurešt. Tako ćete, ne ispod 9 sati putovanja, konačno stići u prestonicu u kojoj živi više od 2 miliona ljudi. Ipak, iako smo stigli usred „špica“, velike gužve nije bilo. Razlog su ogromni bulevari, često i jednosmerni sa 3 do 4 trake koji efikasno distribuiraju saobraćaj po celom gradu.
Pešaka i Dačija, u Bukureštu ima puno, a Rumuni su vozači nalik nama. Obratite pažnju, vole da se guraju i ubaciju, dogovaraju i prebacuju….
Autor: Goran Ruškuc
Jedan od osnivača portala Bookiraj.com, bivši pozorišni reditelj i višegodišnji reklamni entuzijasta. Trenutno kreativni direktor u agenciji CommunisDDB u Beogradu. Večiti zaljubljenik u bicikle, dobra stara vremena i putovanja.