Iako sada deluje kao daleka istorija, nije tako davno bilo kada smo natovareni u “Fiću” i “Peglicu” putovali na more sa roditeljima, braćom i sestrama, spavali po kampovima i skromnim hotelima “preko sindikata”, provodili bezbrižne dane bosi na plažama bez igraonica, akva parkova, spa centara, đakuzija, animatora, masera… Uživali smo i nije nam falilo ništa!
Nije nam falilo, jer nije ni postojalo.
Nekada smo sakupljali kamenčiće i trpali ih po torbama kao suvenire, a sada se na svakom koraku saplićemo o kojekakve “mamipare”, i mesta ne pamtimo po onome što smo u njima doživeli, već po onome što smo u njima kupili.
Potrebe modernog čoveka “zapatili” smo u paketu sa urbanizacijom, globalizacijom i izoštravanjem razlika između bogatih i siromašnih, pa sada više i ne znamo da putujemo drugačije nego avionima, klimatizovanim automobilima, GPS-navigacijama i 
aplikacijama, autobusima “turističke klase”… baškarimo se u “all inclusive” uslugama pa od bazena koji su sve jedan veći od drugoga, do mora ni ne stignemo. A otišli smo na more. Otišli i skupo to platili, kao da uživamo trošeći novac koji sve teže zarađujemo.
Pa, dragi čitaoci, ako ste i vi među onima koji su postali svesni da su zapravo samo mali šrafovi u toj gigantskoj mašini, šta mislite, ima li izlaza za nas? Hoćemo li se konačno zasititi “utabanih staza”, vratiti prirodi i zainteresovati za otkrivanje novih predela i upoznavanje bliže i dalje okoline, koju toliko slabo poznajemo?