Iznenađujući svet Katalonije – dela čoveka i prirode

Već dok silazite niz stepenice aviona shvatite da je Barselona grad remek dela. Koračate žureći da se uverite u to. U centralnom delu Terminala 2 pozdravlja vas caballo – bronzana skulpura životinje koja je uglavnom predstavljena kao graciozna i vitka, ali Fernando Botero je konja video sasvim drugačije.

Klizna vrata otkrivaju siluete mediteranske vegetacije, te koračate dalje, u susret palmama. Sada ste napolju, udišete toplu špansku atmosferu. Pogled vam privlače vedre boje fasade zgrade aerodroma, a njihova prepoznatljiva kombinacija ukazuje na delo poznatog katalonskog umetnika, Huana Miroa. Onda skupite pogled i shvatite da je taj ogromni, šareni mural sačinjen od milijardu sitnih keramičkih pločica. Isto toliko žmaraca vam se sjuri niz kičmu. Po vas stiže autobus. Put klizi pod točkovima a ulična svetla postaju sve intenzivnija, šarenija i češća. Odjednom, svetlosni snopovi se pretvaraju u mlazove vode i – tamo ste, na tom čuvenom trgu Katalonije.

Jednom kada ste ovde, potpuno je nebitno na koju stranu ćete krenuti. Ipak, prvo ulazimo u Pg. de Gracia, najskuplju aveniju u čitavoj Španiji, sa dizajnerskim prodavnicama, otmenim restoranima, muzejima i arhitektonskim Art Nouveau remek delima. Ova ulica je nekada bila samo običan, kako su je onomad zvali, Isusov put, koji je spajao Barselonu sa Grasijom, tada još uvek zasebnim gradićem. Onda je taj putić vremenom porastao u 42 metra široku aveniju kojom su tokom 19. veka topotali konji, aristokratija se dičila njihovim veštinama i svojim raskošnim kočijama. Danas je Pg. De Gracia dom velikom broju velelepnih “kasa”, neke od kojih su Kasa Mila i Kasa Batljo, kreacije čuvenog katalonskog arhitekte, Antonija Gaudija. U njegovom bogatom nasleđu se može uživati danima, jer je ovaj čuveni arhitekta ostavio bogat legat glavnom katalonskom gradu.

I pored velikog broja umetnika koji su ukrašavali grad vekovima unazad, Majka priroda nije bila ništa manje velikodušna kada je podarila Španiji jednu planinu, graciozno remek delo u samom srcu Katalonije. Njena jedinstvenost će naterati ljubitelje prirode, avanturiste i vernike da se otisnu dalje od urbanih prostora i ostave žamor metropole iza sebe. Ako ste jedni od njih, na Trgu Španija možete kupiti kartu za jedinstvenu predstavu koju za vas priređuje ferrocarril, kompozicija voza sa oznakom R5, te se na šezdesetak minuta prepustiti živopisnoj jednočinki “Od Barselone do Monistrola”.

Dok voz lagano štrucka šinama, pored gradića Manresa i Igualada se konačno izdiže neobičan i graciozan planinski masiv. Prepoznatljiva kontura ove planine je upravo razlog zbog kog se naziva “Muntanya serrada” ili “Zupčasta planina”. Voda, sunce, mraz i vetar su je strpljivo klesali i oblikovali te neponovljive viste koje okupiraju maštu i inspirišu sve nas – stanovnike okolnih sela, crkvenjake, putnike namernike, pa i mnoge pisce. Gete, dirnut opisom svog prijatelja Humbolta, je napisao da “čovek nigde neće naći mir osim na svom Montseratu”. Ovim rečima je dao sjaj i jedan katalonski pesnik napisavši: “Kada me ubode trn nostalgije, tada osetim Montserat u sebi”.

Izuzetna lokacija, strme kamene formacije i njena tišina su još davno privukli pažnju Hrišćana pozivajući ih da tamo vode svoj molitveni život. Jedna grupa benediktanskih monaha je potom osnovala manastir na usamljenoj planini. Priče o neverovatnim iscelenjima dovele su brojne hodočasnike u manastir koji je danas najprestižniji hram u Kataloniji. Do njega se isprva dolazilo kočijama ili peške, a danas drumom, železnicom te kremaljerom ili gondolom.

Onog momenta kada voz izađe iz stanice Vicenc de Kasteljet, počinje vizulni spektakl koji se ne može razumeti na prvi pogled. Potreban je potpuni mir da bi se apsorbovala lepota planine, i vreme da se počnu primećivati kamene formacije koje se smenjuju dok voz vijuga po šinama – čas velike, čas male, čas strme, čas pitome. Montserat sve više raste i transformiše se pred očima, konstantno menjajući boju, prikazujući svoje strane i vrhove, okružene maglom i oblacima, koji nose vašu maštu sa sobom, visoko u nebo.

Oblici ovih planina su inspirisali mnoge iz okolnih sela da im daju poetična i živopisna imena poput onih kao što su “Očarani kaluđer”, “Flauta”, “Mumija”, “Mala stolica”. Ona su utkala u sebe razne legende. Jedna od njih je i legenda o Crnoj Madoni, La Moreneti, statui od drveta koja je, po predanjima, bila sakrivena u jednoj pećini na planini sve do XIII veka, kada su je pronašli pastiri čiju pažnju je privukla nebeska muzika iz pećine. Sveštenik iz Manrese je želeo da je prenese u Crkvu u svom selu, ali kako je bila preteška da bi se nosila, odlučeno je da statua ostane na planini. Od onda, hodočasnici dolaze da se poklone toj čudotvornoj statui Crne Madone, a poslednjih decenija je poseti nekoliko miliona ljudi godišnje.

Voz se zaustavlja na stanici Monistrol u podnožju Montserata. Zajedno sa drugim putnicima prelazite u gondolu ili kremaljeru, uski zeleni vozić koji vas vozi na željeno mesto. Tromo štrucka među obroncima planine i nudi pogled na ravnicu koja je okružuje, i na sva mesta kroz koja ste maločas prošli. Na vrhu planine staje. Konačno ste stigli u jedan potpuno drugačiji svet.

Foto: Bookiraj.com / es.wikipedia.org