Od Provanse do Azurne obale

O regiji Provansa-Alpi-Azurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur) na jugu Francuske zaista je puno toga napisano. Iz tog razloga neću opisivati ovu regiju, nego ću vam preneti deo svojih ličnih doživljaja.

Provansa

Provansa je željena destinacija mnogih putnika, posebno onih koji vole umetnost, hranu, sunce i vino, i koji žele da na putovanjima uhvate čuveni francuski joie de vivre. Prvi put sam bila u ovom regionu 2004. godine, u blizini grada Eks-an-Provans (Aix-en-Provence), u volonterskom kampu. Tada sam zajedno sa ljudima iz jedne lokalne asocijacije radila na formiranju organske farme, i proizvodnji voća i povrća na imanju u selu Trets-an-Provans (Trets-en-Provence). Imanje je bilo okruženo poljima lavande. Radeći na njemu svakodnevno sam posmatrala ta polja i planinu San Viktor (Saint Victoire) u pozadini koja se menjala od jutra do mraka, kako se sunce kretalo po nebu i bacalo svoje zrake. Razmišljala sam o tome kako je svetlo u ovom delu Evrope drugačije od svetla u Centralnoj Evropi i polako shvatala zašto je ovaj region bio inspiracija mnogim slikarima koji su pokušavali da uhvate sve njegove promene tokom dana. Iako slična mnogim primorskim regijama, Provansa ima to svetlo koje se menja od jutra do zalaska sunca, bojeći planine, drveće i stvarajući neobične senke i nijanse boja. Nekako, nije to samo sunce koje sija, jače ili slabije, to je jedna posebna zlatna lopta koja prelazi preko objekata u prostoru i ostavlja na njima svoj zlatno-bronzani trag.

San Rafael (Saint-Raphaël)

Od mog volontiranja u Provansi moralo je proći trinaest godina da bih se, 2017. godine, vratila u ovaj kraj, ovog puta malo istočnije, pored Nice. Nakon tog ponovnog dolaska, svake godine sam preko leta tamo, u mestu San Rafael (Saint-Raphaël), koje se nalazi između Nice i Sen Tropea.

Nije čudno što je Azurna obala jedno od prvih evropskih letnjih odmarališta. Temperature vazduha i morske vode su u idealnom balansu. More je toplo, ali ne previše da ne možete da se rashladite, nego da ulazeći osećate kako se postepeno osvežavate od letnje vrućine. Vegetacija je ovde interesantna, prava mediteranska. Od ruzmarina, timijana i ostalih aromatčnih trava, do čempresa i drveća posebnih oblika i krošnji. To je ono što daje draž celoj Provansi i Azurnoj obali. Ako ste ljubitelj prirode, Masiv Esterel (Massif de l’Esterel) u blizini mesta San Rafael idealno je mesto za šetnju i vožnju bicikla. Predložila bih vam da to radite u proleće, jesen ili zimu. Leto je ovde veoma toplo i već od deset sati ujutru kreću vrućine koje su dobre jedino za aktivnosti u vodi.

Ako ste ljubitelj tišine i mirnog odmora bez previše ljudi, zaobiđite ovu regiju, jer francuska obala nije za vas. Veliki broj Evropljana, Amerikanaca i Azijata vole ovde da dođu da se ogreju i upiju mirise čempresa. Ja nikako nisam ljubitelj gužvi pa leti smišljam kombinacije za odlaske na plažu rano ujutru, i onda kasno predveče posle 17h. Tako mi je jedino podnošljivo, kako zbog temperature, tako i zbog količine ljudi. Na svu sreću, postoji mnogo plaža u okruženju San Rafaela, od kamenih i stenovitih, do peščanih i šljunkovitih. Za svakog ima po nešto, čak i za one koji vole da rone i posmatraju podvodni svet. Ja nisam od tih, ali u mojoj porodici ima ljubitelja ronjenja i oduševljeni su šta se sve može videti ispod površine vode.

Dobra letnja ideja je odlazak na kampovanje u zaleđe, na primer u klisuru Verdon (Gorges du Verdon), ili Penafor (Gorges du Pennafort), gde su noćne temperature dosta niske i možete lepo da se naspavate. San Rafael je na idealnom mestu ako želite da odete do Nice, San Tropea, Kana, Grasa, Tulona ili Marseja. Sve je na od pola sata do sat vremena vožnje, osim Marseja koji je na dva sata vožnje.

Mons

Meni omiljeno seoce u Provansi je Mons, na sat vremena od San Rafaela. To je selo na najvećoj nadmorskoj visini od svih provansalskih sela, i možda baš zbog toga izgleda tako bajkovito i pomalo zarobljeno u vremenu. Međutim, ljudi i danas tamo žive svoju svakodnevicu. Dok sam šetala ulicama Monsa pomislila sam koliko im je ustvrari dobro u toj sporosti i kvalitetnom vremenu u kojem komuniciraju sa komšijama, prijateljima i prolaznicima. Za snabdevanje imaju jednu prodavnicu i to im je što im je – kupuju ono što ima u njoj. Jednom nedeljno se na glavnom trgu formira pijaca sa domaćim proizvodima. Jedna pekara snabdeva celo selo i svi uredno čekaju u redu da dobiju svoj kroasan i pain au chocolat (u prevodu čokoladni hleb). To je delikates koji se jede obično ujutru, za doručak, a napravljen je od lisnatog puterastog testa u koje je ubačena crna čokolada. Pain au chocolat morate obavezno probati kada ste u Francuskoj, makar se i ugojili koji gram, vredi svakog zalogaja.

U Monsu sam probala najbolji med od timijana i jela najbolji fugas (fougasse) hleb punjen crnim maslinama. Posebno me je fascinirala ta opuštenost i ležernost ljudi na ulicama ovog malog sela. Bila je nedelja kada sam se tamo zadesila. Svi su bili „picnuti“ za crkvu, žene su se posebno isticale sa šik detaljima i sve mi je izgledalo kao da sam u nekom starovremenskom francuskom filmu. Taj prijateljski duh mi je prijao jer je toliko različit od bezličnog kretanja kroz velike gradove.

Sen Trope (Saint-Tropez)

Već duži niz godina me je „kopkalo” da odem u gradić Sen Trope, koliko zbog serije „Žandarmi iz Sen Tropea”, toliko i zbog transformacije ovog mesta za samo pedeset godina tokom kojih je prošlo fazu od uspavanog ribarskog sela, preko stecišta slikara i umetnika¹, do sigurno jednog od najskupljeg mesta u Francuskoj gde navraća svetski džet-set. Izbegavala sam Sen Trope tokom leta, pretpostavljajući kolike gužve mogu biti kada se gomile bogatih (i manje bogatih) radoznalaca sjati u malo ribarsko selo. Želja da vidim ovo mesto mi se ostvarila ove godine u zimu, na novogodišnji dan. Temperatura vazduha je bila idealna za obilazak, 19C, a ljudi je bilo taman toliko da delimično popune ulice i restorane. Utisak je bio fenomenalan zato što se lepo mogla videti fizionomija starog ribarskog sela, sa kućama i fasadama, a opet tu su bili turisti i lokalci koji se „gušteraju“ na suncu u čuvenom tropezijenskom kafeu „Senekije“ („Senequier“).

Utisci koje sam podelila sa vama su samo mali detalj iz Provanse, regije koja zaista ima šta da ponudi – velike (ali ne previše) gradove, mala sela, more, jezera, reke, klisure. U stvarnosti je čak mnogo lepša od naših slika iz filmova i serija, jer u toj stvarnosti srećemo i ljude koji boje prostor svojom iskrenošću i toplinom. Štagod da posetitie u Provansi, nećete ostati uskraćeni za užitak koji pružaju more, sunce, priroda, dobra hrana i nasmejani ljudi. Bienvenue!